🌬️ Energo-Zelena i vazduh koji dišemo: šta se tačno dešava kada zamiriše
Fabrika za preradu životinjskog otpada kod Inđije godinama je povezivana sa neprijatnim mirisima u celoj opštini. Objašnjavamo bez uvijanja: kako pogon radi, koja jedinjenja prave smrad, zašto vetar i mirne večeri sve pogoršavaju i šta institucije (ne) mere.
Kada u Krčedinu, obično predveče ili noću, iznenada „zamiriše", razgovor u dvorištu uvek krene istim redom: odakle je večeras, koliko će trajati i zašto niko ništa ne radi. Najčešće pominjano ime je Energo-Zelena, pogon za preradu otpada životinjskog porekla na periferiji Inđije, desetak kilometara od nas. Ovaj tekst je pokušaj da se cela priča razloži na delove koje svako može da razume: šta se u fabrici radi, kako nastaje miris, zašto ga nekad ima a nekad ne, i šta zvanične institucije zapravo mere.
Šta je Energo-Zelena i čime se bavi
Energo-Zelena d.o.o. nalazi se na adresi Zeleni zaselak 1 u Inđiji. Kompanija sebe na svom sajtu opisuje kao postrojenje za preradu životinjskog otpada u vlasništvu Republike Srbije i kao jedino savremeno postrojenje za neškodljivu preradu opasnog životinjskog otpada u Srbiji i na Balkanu, sa izuzetkom Hrvatske. Navode kapacitet od 150.000 tona opasnog životinjskog otpada godišnje i početnu investiciju od 21,5 miliona evra.
Iza fabrike stoji i duga poslovna i pravna priča. Belgijski vlasnik je pokrenuo međunarodnu arbitražu protiv Republike Srbije pred ICSID u Vašingtonu da bi zaštitio ulaganje od 21,5 miliona evra. Direktor Uprave za veterinu Dejan Bugarski tada je izjavio da je kapacitet fabrike 250.000 tona, dok je ukupna količina životinjskog otpada u Srbiji oko 150.000 tona, da u zemlji posluju još tri kafilerije i da je kompanija tražila subvencije, odnosno uvoz otpada iz okolnih zemalja. Država je kasnije postala vlasnik, a u avgustu 2024. Ministarstvo privrede raspisalo je javni poziv za prodaju kapitala: početna cena bila je oko 10 miliona evra, prodavali su Republika Srbija (87,23 odsto) i AP Vojvodina (12,77 odsto), a otvaranje ponuda zakazano je za 28. avgust. Medijski izveštaji podsećaju da je država za vlasništvo platila nadoknadu od oko 48 miliona evra određenu arbitražom, dakle prodaje se višestruko jeftinije nego što je plaćeno.
Kako nastaje smrad, korak po korak
Prerada životinjskog otpada svuda u svetu ide po sličnom principu. Sirovina, dakle uginule životinje i klanični ostaci, doprema se kamionima i istovara u prijemni deo. Zatim se melje, pa termički obrađuje pod pritiskom na visokoj temperaturi da bi se uništili uzročnici bolesti. Iz kuvane mase izdvajaju se mast i suvi ostatak koji se melje u brašno.
Ključ mirisa je u tome što svaki od ovih koraka oslobađa isparenja. Smrdi sirovina u prijemu i u kamionima, smrdi para iz kuvanja, smrde sušare i skladišta. Zato ozbiljno postrojenje mora da radi u zatvorenom, sa podpritiskom u halama (da vazduh ulazi unutra, a ne izlazi napolje) i sa prečišćavanjem otpadnog vazduha kroz kondenzatore, hemijske ispirače i biofilter, pa tek onda u dimnjak. Miris se najčešće širi kada nešto u tom lancu zakaže: kvar na ventilaciji, preopterećen ili presušen biofilter, otvorena vrata, sirovina koja predugo stoji pre prerade ili je već ušla u raspadanje, prepunjeni prijem u toplim danima.
Kakav je to tačno smrad i koja jedinjenja
Nije to jedan miris, nego smesa. U raspadanju belančevina i masti nastaju:
- sumporovodonik, miris pokvarenih jaja, oseća se u izuzetno malim koncentracijama
- merkaptani i sulfidi, miris kupusa, luka, „pokvarenog gasa"
- amonijak, oštar i nadražujući miris
- amini, pre svega trimetilamin, miris pokvarene ribe
- masne kiseline kao buterna kiselina, miris užeglog maslaca i povraćanja
- aldehidi i ketoni iz zagrevanih masti, težak i slatkast „kuvani" ton
Zato ljudi različito opisuju istu noć: nekome je „kao pokvarena riba", nekome „kao kuvane kosti", nekome „kao kanalizacija". Važno je i ovo: većina ovih jedinjenja oseti se nosem u koncentracijama hiljadama puta nižim od onih koje bi bile akutno opasne. To znači da „nije izmereno prekoračenje" i „nesnosno smrdi" mogu istovremeno biti tačni, i upravo taj jaz je izvor najvećeg nepoverenja među ljudima.
Zašto baš uveče, i zašto ne svaki dan
Miris ne putuje ravnomerno. Presuđuju tri stvari.
Prvo, pravac vetra. Sremska ravnica nema prepreka, pa se oblak mirisa prenosi kilometrima u jednom uskom pojasu. Kada duva jugozapadnjak, Krčedin je nizvetrno od Inđije; kada dune košava sa jugoistoka, isti oblak ode na drugu stranu i ljudi u selu „ništa ne osete", pa misle da neko preteruje.
Drugo, brzina vetra. Jak vetar razblažuje, slab vetar nosi koncentrisano. Najgore je pri vetru od jedva jednog do dva metra u sekundi.
Treće, i najvažnije za naše letnje noći, temperaturna inverzija. Posle zalaska sunca tlo se brzo hladi, pri zemlji nastaje sloj hladnog vazduha, a topliji vazduh iznad njega deluje kao poklopac. Dim i isparenja ne mogu uvis, već se šire u tankom sloju tačno tamo gde dišemo. Zato smrad tipično počne posle deset uveče i traje do zore, a oko podneva nestane.
Šta kažu građani i institucije
U junu 2026. neprijatan, intenzivan miris trajao je više večeri, do ranih jutarnjih sati, i osetio se širom opštine. Lokalna samouprava reagovala je kratkim saopštenjem na društvenim mrežama u kojem navodi da je brzom intervencijom opštinske inspekcije za zaštitu životne sredine utvrđeno da mirisi potiču iz privrednog društva Energo-Zelena, koje se bavi uklanjanjem otpada životinjskog porekla. Prema pisanju portala IN Medija, u saopštenju nije bilo podataka o kvalitetu vazduha, parametara sa mernih stanica ni konkretnih narednih koraka; opštinska inspekcija je slučaj prosledila pokrajinskom inspektoru, jer postrojenje ima integrisanu dozvolu za rad, a ministarstvo je odgovornost prebacilo na pokrajinsku i veterinarsku inspekciju.
“Kompanija „Energo-zelena" već duži niz godina pravi ogromnu štetu šireći smrad i zagađujući životnu sredinu. (iz reagovanja objavljenog na portalu IN Medija, jun 2026)”
Isti izvor navodi i da je Inđija prošle godine, u okviru projekta uz podršku Evropske unije, bila među 28 opština u Srbiji koje su dobile novu automatsku mernu stanicu za kvalitet vazduha.
Merenje koje ne meri ono što nas muči
Ovde je srž problema. Automatske stanice po pravilu prate čestice PM10 i PM2,5, dioksid sumpora, azotne okside, monoksid ugljenika i ozon. Nijedan od tih parametara nije miris. Koncentracija mirisa meri se posebnom metodom, dinamičkom olfaktometrijom, u jedinicama mirisa po kubnom metru, i zahteva uzorkovanje na terenu i obučen panel ljudi. Dok se to ne radi sistematski i dok rezultati ne budu javni, svaka rasprava ostaje „reč protiv reči".
Ono što stanovnici mogu da urade jeste da prave sopstvenu evidenciju: datum i tačno vreme početka i kraja, jačina od 1 do 5, kratak opis mirisa i, ako je moguće, pravac vetra. Prijave se upućuju opštinskoj inspekciji za zaštitu životne sredine i pokrajinskoj inspekciji. Deset takvih zapisa iz jedne ulice vredi više od stotinu komentara na mrežama, jer postaju dokument.
Ako i vi u Krčedinu vodite ovakve beleške, javite nam se, objavićemo zbirni pregled po mesecima i pravcima vetra.