🍏 Plantaža jabuka između sela i vikend zone
Velika plantaža jabuka pod mrežama deli staro selo i vikend zonu. U glavama se ta linija ponekad shvata kao granica, iako i jedni i drugi ovde žive iz istog razloga i muče se sa istim stvarima.
Ko prvi put dolazi u Krčedin, najlakše se snađe po plantaži jabuka. Ona je između starog sela i vikend zone, redovi pod konac, sive mreže protiv grada dokle pogled ide. S jedne strane kuće u kojima ljudi žive generacijama, s druge naselje koje je počelo od placeva i letovanja, a onda je sve više ljudi tu ostalo i preko zime.
Orijentir, a ne granica
Plantaža je danas najveći uređeni zasad u krčedinskom ataru: savremeni voćnjak pod zaštitnom mrežom, sa navodnjavanjem. Sa uzvišice iznad sela izgleda kao jedno veliko sivo polje.
U pričama se taj orijentir lako pretvori u granicu. Preko tarabe i za stolom čuje se svašta, o zemlji, o vodi, o tome ko je tu čiji. Mi to ostavljamo tamo gde je i nastalo, jer za veći deo nema potvrde. Selo ima pravo na svoje priče, ali ih ne treba objavljivati kao činjenice.
Podela koja ne drži vodu
Lako je reći: jedni su se tu rodili, drugi su došli. Zvuči kao objašnjenje, a nije. Ta linija ne pomaže nikome, ni porodicama koje su ovde četiri generacije, ni onima koji su pre deset godina kupili plac i sada tu zimuju.
Ako ih pitate zašto su ostali, odnosno zašto su došli, odgovor je uglavnom isti: zbog Dunava, zbog ade koja se vidi sa obale, zbog vinograda, zbog toga što se ovde još zna ko je čiji komšija. Sednete sa čovekom iz vikend zone i sa čovekom iz sela i čujete istu rečenicu dva puta.
“Ista rečenica se čuje s obe strane: došao sam zbog Dunava i ostao.”
Najglasniji nisu najbrojniji
Ako se čini da su selo i vikend zona zavađeni, to je zato što se najdalje čuje onaj ko najviše priča. Nekoliko ljudi po grupama na mreži i dvojica za šankom naprave utisak da je pola sela protiv druge polovine. Kad se prebroji, ta „polovina” stane u jedan kombi.
Ostali uglavnom ne viču. Poprave tarabu, prijave deponiju, pozovu komšiju da pomogne oko drva.
Isti problemi na obe strane
Divlje deponije nisu ni seoski ni vikendaški problem. Izbijaju u jarcima, na atarskim putevima i po ivicama šume, sa obe strane plantaže. Isto važi i za komšije koje puštaju muziku do tri ujutru, seku tuđe drvo ili istresu prikolicu gde ne treba. Ima ih podjednako i tamo i ovamo.
Zaključak je jednostavan: šta god da se u Krčedinu popravlja, popravlja se zajedno. Kontejner na pravom mestu, prijava deponije, akcija čišćenja obale, dogovor o atarskim putevima — ništa od toga ne pita čiji je deda ovde rođen.
Šta bi bio dobar sledeći korak
- Popisati najgore divlje deponije i objaviti listu sa lokacijama.
- Jedna zajednička akcija čišćenja godišnje, najavljena i u selu i u vikend zoni.
- Jasna informacija o odvozu smeća: kada, gde i šta se ne odnosi.
- Više susreta na neutralnom terenu: Julski dani, obala, kafana.
Plantaža će ostati gde je. Ali ne mora da bude granica — može da bude samo najprepoznatljiviji putokaz do istog Dunava.
